Mala Paklenica - Sveto Brdo

 LITNJA TURA PO JUŽNOM VELEBITU
  Mala Paklenica – Sv. Brdo, 23.-24.06.2006.

Nakon 3-4 godine zajedničkog planinarenja po Biokovu, prošle smo se godine makli iz materinog krila i krenili na Velebit. U dvodnevnoj turi prošli smo Velikom Paklenicom, preko prijevoja Buljme, izašli na visoravan Struge, di smo prinoćili i sutradan izašli na Vaganski vrh, te se Lipom stazom vratili nazad. Šta je – je, uvjerili smo se u sve priče o lipoti ove planine i odlučili bar jedanput godišnje proći nekim njenim novim dijelom.

Ove godine smo zamirili proć Malu Paklenicu. Svidio nam se pedigre koji ona nosi kao: divlja, surova, duga, puna zmija, bolje ne ić..., itd. E to je to, zato i idemo! Izabrana ruta M. Paklenicom preko Ivinih Vodica i Vlaškog Grada na vrh Sv. Brdo, možda je za ovo litnje doba malo umorna, ali ne može sve bit idealno, bitno je da mi idemo!

Dogovor je pa – nakon što smo kupili kruv, krenili smo malo iza dvi ure po ponoći Antinim autom: klima, komod, divota! Ante vozi malo umoran, cili je dan bio po Biokovu, proveo je ekipu iz Ludbrega kroz atraktivni južni zid planine iznad Velikog Brda (priko špilje Krjave i ostalih divjaluka ih izvuka na greben). Malo ga i kičma zeza, ali ne da se stara vučina. Vibor i Ozren dosta svježi, očito su sve uredno odradili: bračne obaveze, spremanje, odmor, itd. Ja sam večer prije zaglavio u kafiću do tri ure, nisam baš svoj, ali borit ću se.

Možda ostanemo i tri dana, pa nam rusaci dobro pizaju, blizu 20kg. Skupilo se svega, a najviše vode. Svak nosi 5-6 litara, jer nas prva sigurna voda čeka nakon otprilike 7 sati hoda na skloništu Ivine Vodice, a nije da nema vina i pive.

Malo se gubimo po autoputu, najrađe bi zaspali, ali moramo našeg vuka držat budnim. Nešto prije 6 dolazimo u misto Seline, te uz zadnji kilometar dobro označenog makadama stižemo na parking prid samu planinu. Napokon izlazimo iz auta, rastežemo se ko mački i gledamo planinu isprid nas. Već sam izgled ulaza u kanjon daje naslutit da nas čeka neki poseban planinski svijet. To su ti gušti: rano jutro, tišina, s dobrom ekipom stojiš prid novim nepoznatim dilom planine koji te čeka. Di ćeš lipše, nego kreni i uživaj!

Posli svih priportavanja i spremanja stvari, uprtili smo se i krenili u 6 i 20.

Prolazimo rubom suvog potoka punog sivog žala i pomalo se uvlačimo u kanjon. Krajolik unutra je stvarno poseban, hodamo po dnu suvog korita zatvorenog visokim strmim stranama kanjona, na dnu malo i veće kamenje, ogromne gromade, puno malih plažica, sve oblo, glatko, na mista složeno, na mista razbacano – super! Koji je dobar posal ta voda učinila, od sad ću samo nju piti. Sve smo više u kontaktu sa stinom i guštamo. Ko lososi u malim skokovima prolazimo teren, provlačimo se, a na mista i penjuckamo priko nakupina oblih gromada. Obline ko obline, stvarno je gušt priko njih, pa makar i stine bile. Dobro nam ide, jedino šta je Vibor reka – rusaci su nam malo priteški za ovakav teren, pa na mista triba pazit na ravnotežu. Zbog neprohodnosti samim koritom put nas strmo izvlači livom stranom kanjona, odakle je s visine strašan pogled na okolne stine i dio kanjona koji smo prošli. Uzdišemo šta od uzbrdice, šta od lipote, sve smo islikavali i malo odmaramo. U nastavku livom stranom, ogroman okrugli otvor u crvenkastoj stini. Posli doznajemo da je to špilja Pozdravača  sa najvećim špiljskim otvorom u Hrvatskoj promjera 51 m. Moramo to vidit, pa skrećemo s puta i prilazimo podnožju otvora. Pokušavamo odgovorit Antu od penjanja u špilju, ali nema šanse, pun je žestine. Dok ga gledamo di se penje, Vibor ga komentira: - Pravi je materijal za vrh! Sve je reka u dvi riči.

Nastavljamo put, ponovo smo u suvom koritu na dnu kanjona, guštamo,  Mala stvarno ima strašne obline. Paše nem poluoblačno vrijeme, ali na mistima zrak stoji, pa je zadušito i sparno. Već malo prigrijani nakon dvi i po, tri ure hoda, stižemo do pećine Kapljarke, ladimo se, a voda u njezinim bazenčićima je odlična za piće. Zadnju uru kroz kanjon prolazimo uglavnom ravnom ulicom od suvog žala koje nas je mamilo, pa smo poligali po njemu ko na plaži i bacili oko na kartu.

Nakon približno 4 sata izašli smo iz kanjona i stigli na Lekine Njive, dobro označeno raskršće, pitom krajolik sa šumom i livadama, di smo stali po ure, marendali i uživali u ritualu kuvanja kave. U nastavku puta prema skloništu Ivine Vodice ulazimo u šumovit kraj i uvlačimo se sve dublje u planinu. Nailazimo na neku veliku crnu hrpu, nismo sigurni, ali ima bit da je govno od medvida. Imamo štape, Ante sam ima dva-tri noža, a mi po jedan, pa nek dođe! Još ura uspona i u pravoj smo bukovoj prašumi, nebo se sve manje vidi, vlada neki čudan mir i atmosfera, ko da je vrime stalo ispod krošanja – bajka. Spominje se Crvenkapica, a moga bi i medvid naić. Uspon postaje sve strmiji, prošlo je 13 sati i već smo 7 sati u pokretu, tribali bi svaki čas stić, ali skloništa nema. Sparno je i pušemo, tempo uspona ko spori sprovod, da naiđe medvid moga bi birat kojeg će od nas.

Malo iza 14 sati, posli par priviđanja, Ozren je ugleda – eno je!, i boga mi teška idila, kućica sa drvenim trijemom na rubu šume, a isprid nje velika livada sa bunarom u kantunu, sve puca od zelenila. U kući na polici lipi veliki puh stoji na kesi rizi, mirno nas gleda, ne boji se fotoaparata – pravi domar. Uživamo u blagodatima vode, kakvo vino i piva, to je za malu dicu! Posli ručka odmaramo ležeći na trijemu kućice u ovom pravom zelenom raju, teče lagana zajebancija o lovu i prodaji puha za isplatit gorivo.

Naš kompanjo Ivan Rakić nam javlja da su osvojili Mont Blanc i da se upravo spuštaju. Bravo, dečki!

Lipo je vidit kako malo po malo stižu i drugi planinari, činilo nam se da smo toliko daleko otišli da nikog osim nas ovde nema niti će bit – neš ti nas. Ćaklulamo s ekipom iz Zagreba koji su došli isto priko Male Paklenice, ugodni mladi judi. Već su tu tri-četri ekipe, svi se vrtu oko bunara, a i mi smo se dobro natankali, jer smo saznali da na Vlaškom Gradu nema vode. Ne da nam se odlipit guzice, ali šta je reka Bare – Vrijeme je da se krene.

Za malo više od ure, blagom uzbrdicom kroz bukovu šumu, stigli smo na Vlaški Grad. Prava nagrada za ovih oko 9 vrućih sati koliko nam je tribalo od M. Paklenice do ovde je ova lipa kućica na izmišljenom mistu.

Zatekli smo tri Mosoraša i Zagrepčane koji su tu od jučer, a stigli su i Zagrepčani – braća po ruti. Kuva se juva od gljiva, u kući se zagužvalo, svak vadi i nudi nekom spizom, na stolu svake sriće: pršuta, slanih inćuna, paškog sira, ...

Sunce već polako pada i pogled na sve ovo oko nas postaje lipši. Prid sam zalaz svi smo vanka na ogradi, na drvenom podu isprid kuće sidi se, leži i ćakula. Ko ritko di, puno normalnog i pitomog svita na tako malo mista. Daleko doli ispod nas obe Paklenice, puste šume počinju tamnit, a desno se zazlatio greben s vrhovima. I ko uvik, mađioničar Ozren sa smješkom vadi fine cigare (Moods) da začini ovu lipotu.

Taman kad smo legli, Mosoraši su vanka zapivali. Vibor i ja smo se nemoćno pogledali, osjeća sam se ko izdajnik, duša bi tila, ali tilo ne može.

Ujutro nismo baš ranili, učinili smo par zajedničkih slika sa Zagrebčanima i krenili prema Sv. Brdu. Posli Biokova neobično nam je vidit koliko se ovaj gornji dio planine i vrhovi zelene. Sv. Brdo, ko zadnji visoki vrh u ovom nizu (1751  m), ističe se i stvarno dobro izgleda, a u ovom litnjem izdanju, obraslo travama i niskim biljem, pari se ko svijetlo-zelena piramida.

Stigli smo do nedavno postavljene spomen-ploče trojici poginulih splitskih planinara, vijenac sa cvićen još je frižak. Stali smo i zamučali, stislo mi se malo u grlu, osjetiš neku povezanost s judima koji su volili isto šta i ti. Virujen, dobri i pozitivni, kao i većina koje smo srili na ovoj ruti, koji imaju toliko jubavi i voje za jednostavne prirodne stvari, šta danas postaje sve riđe.

Iako je visok datum, put sav zelen i u cviću, prid sam zadnji uspon, prolazimo priko dvi velike fleke zaostalog sniga. Na vrhu nismo sami, planinari se slikaju oko velikog križa koji moćno izgleda, tu je ploča sa deset Božji zapovidi, a bogami i božanski pogled! Dobar osjećaj i prava nagrada koju ti vrh daje: s istog mista gledaš prema kontinentu Liku s ogromnim poljem, doli more sa otocima (Pag, Pašman, itd.), tamo sjeverozapadno cili greben planine s vrhovima prema Vaganskome i ne znam ni ja šta sve još. Kako je god rekla stara planinarka da se s vrha ne može lako otić, tako je i bilo, ostali smo i upijali smo svu ovu lipotu, te nakon više od uru, mirni i spokojni, ko četri sveca krenili nizbrdo.

U povratku, srili smo poznanike doktora i njegovu curu i dobro se nasmijali. Pošto je ona dobro šepala, ozlijeđenog kolina, Ante mu je dava upute kako će joj pomoć gledajući ga sugestivno u oči. U originalu recept glasi: - Znaš, nemoj se zajebavat! Tribaš malu jubit cilin puten, a između toga bacite divji seks. Ako ništa ne pomogne, evo ti čepić Voltarena pa joj ga stavi!

Tako i je, lako li je bit likar u bolnici. Sve je OK, samo smo zaključili da drugi put kad bude dava ricetu, triba to napisat na kartu i udrit pečet i potpis, ozbiljnije će svatit.

Nastavili smo grebenon u pravcu Vaganskog vrha i stigli na raskršće – pravo put vodi prema njemu i Strugama, desno je odvojak koji se spušta na ličku stranu, ali je miniran, a mi smo skrenili livo s grebena na Ivine Vodice. Tu u oazi smo se odmorili, marendali i ugodno iznenadili gužvom koja vlada. Dan plako biži, triba se još vozit do kuće, pa smo ubrzali nistrmo kroz šumu i bez zadržavanja, priko Borisova doma, užarenih nogu izašli kroz Veliku Paklenicu. Svlačenje postola, prisvlačenje, umivanje, pranje nogu vrhunski su gušti koje pruža zahod na recepciji ulaza u Park.

Krenili smo, ali završni ritual se ne smi priskočit. Nema te priše i sile zbog koje ne bi stali popit pivu! Još kad je konobar u kafiću na pumpi reka da imaju zidarsku, tio san ga pojubit, i svi veliki hvalospjevi o vodi pali su u vodu. Kako je sve relativno! A i ova planinarska verzija teorije relativnosti puno je jednostavnija od Einsteinove, vidi se da nije planinario.

U povratku, zbog radova na autoputu, ponovo smo zabucali i otišli nekim stranputicama, činilo nam se ko da nećemo nikad stić doma. Ipak, malo iza ponoći stigli smo kući.

Učinili smo stvarno dobar đir u dva dana i virujem da ćemo od cile rute Malu Paklenicu opet ponovit!
Napisao: Matko Jurčević